Da li treba cekati da neko umre da bi MI ziveli?

roditelji i deca

Kakva uzasna pomisao, zar ne? Da neko umre da bi smo MI ziveli!!!! Znam da zvuci ruzno, ali to je ono na sta se zivot mnogih mladih ljudi sveo, u danasnje vreme.

Vec godinama unazad, u nasoj zemljici Srbiji, desava se nesto sto se ne desava nigde u svetu, a sto ima uzasne posledice po nas narastaj I nasu zemlju u globalu. Posledice kako na decu tako I na roditelje. Ne krivim nikoga, ni jedne ni druge, samo mislim da je vreme da to prestane.

Ovo se narocito ispoljava u gradovima. Po manjim mestima I po selima to je manje zastupljeno, jer su odnosi dece I roditelja zasnovani na drugacijim prioritetima. Domacinstva se obicno bave sa vise delatnosti pa su I deca od samog pocetka angazovana u obavljanju raznih poslova, tako da je I ravnopravnost I postovanje izmedju dece I roditelja na zdravijem nivou. To sam davno primetila, ali u to vreme nisam znala kako da to nesto ostvarim I u svojoj porodici. Imala sam srece da kao mladja odlazim na selo kod rodjaka I vidim kako izgleda odnos roditelja I dece. Tada sam bila u ranom pubertetu; upravo u periodu kada se dete bori za svoju rec I slobodu, za samostalnost, za svoje misljenje I svoj stav. Ali moj prijatelj kod koga sam tada bila, a koji je isto godiste kao ja, nije imao potrebu da se bori I izbori ni za sta. Roditelji su ga tretirali mnogo drugacije nego moji mene. Bila sam zadivljena njihovim gotovo ravnopravnim odnosom. Zadivljena time kako se svi zajedno dogovaraju oko poslova I zajedno donose odluke I koliko njegovi roditelji ozbiljno shvataju njegovo misljenje I njegove predloge. Mene moji ne bi ni saslusali ili bi mi rekli nesto tipa: “ma ne fantaziraj”ili “ma sto ti znam” ili “to ne dolazi u obzir”.Videvsi njihov odnos, bila sam tuzna sto to u mojoj porodici nije tako iako sam se od malena trudila da svojim roditeljima olaksam zivot koliko god sam mogla, u smislu da nemaju brige bar oko onih stvari u kojima ja mogu da im pomognem.

Ovo sto se desava ne mogu nazvati trendom ili modom ili “trenutnom situacijom”. Previse dugo traje. Mozda to mogu nazvati fenomenom, ali I fenomen je nesto sto moze biti vremenski ograniceo ili sporadicno, a ovo traje li traje.

Ja bih ga ipak nazvala sindrom ili kultom prividne sigurnosti.

Ako pogledate u nazad primeticete da generacije rodjene pre 1940 nisu bile u takvoj situaciji.  Ili je bar to bilo zastupljeno u daleko manjoj meri.

O cemu uopste ovde govorim? Govorim o slobodi da zivimo kako to nama odgovara, onako kao mi mislim da treba, onako kako bi zeleli. Govorim o deci u smislu odraslih osoba a ne deci do recimo 10. Godine. I ovaj sindom nema samo posledice po decu vec I po roditelje.

Navodno, zbog teske situacije u drzavi, zbog siromastva kroz koje su roditelji prolazili, I doziveli u svojoj mladosti, oni pokusavaju da svoju decu zastite od toga I postulat naseg drustva postala je recenica:

“ako sam ja to prosao, tako ziveo, ne mora I moje dete”

Ovaj postulat sam po sebi nije los. Svaki roditelj zeli svom detetu sve najbolje. Medjutim, nacin na koji se to sprovodi, doveo je do toga da danas imamo milione usamljenih, neudatih I neozenjenih ljudi, a sto je najgore, ljudi koji su neispunjeni, nezadovoljni, anksciozni, nesrecni. Ne kaze se bez razloga da medju generacijama uvek postoji jaz. I taj jaz nije nista lose. Jaz znaci disbalans, nesklad, antagonizam, procep, razdor, raskol, nesporazum, rivalitet. I to je normalno, jer su roditelji rasli I razvijali se u drugacijim okolnostima nego njihova deca- bar 20 godina razlicitim, a 20 godina u 20. I 21. veku je jako dug period sto se tice bezine napretka I razvoja I tehnologije, pa samim tim I zivotnih uslova i nacina razmisljanja. 60’-tih godina 20. Veka imali smo crno bele televizore a vec 80-tih, a mozda I ranije, televizore u boji.  Ako je tehnika toliko napredovala, zamislite koliko je onda trebao da napreduje ljudski um koji je mnogo bolja “masina” I “masina”koja je I izmislila taj televizor u boji.

Medjutim umovi nase dece su sputavani, bolje reci razvoj njihovih umova je sputavan zarad njihove navodne sigurnosti, boljeg zivota, manje mucenja, manje briga, manje svega sto roditelji smatraju negativnim. To dovodi do toga da deca imaju sve manje zivotnog entuzijazma, sve manje I manje sebe I svojih licnih odluka o tome kako zele da zive.

Evo nekoliko prostih primera.

>Dete dodje kod roditelja I kaze, “hocu da ofarbam sobu u zuto”, a roditelj, “ma sta ti pada na pamet, to ne dolazi u obzir”. I tako redom, ideja za idejom biva odbacena od strane roditelja, a sloboda izrazavanja licnosti deteta osujecena. Roditelj navodno pokusava da zastiti dete od “glupih ideja”, od toga da mu se “drugi ne smeju” a ustvari, stiti svoje zivotne stavove I namece ih detetu.

>Zaljubljeno dete dodje I kaze: “sta mislite o mojoj novoj devojci/decku”, a roditelj kaze: “pa I nije neka/neki”, ili “da nije malo mlada/mlad”, ili “pa videcemo, kako ce se pokazati”, ili “ako je tebi dobra/dobar, I nama je”, sto automatski povlaci sumnju u glavi deteta da ta osoba mozda nije dobra, tj. da se njegovim roditeljima ne svidja. A svako dete zeli, trazi I zudi za odobravanjem od strane roditelja, koliko god da je navodno buntovno ili svojeglavo ili dete sa stavom.

>Dete sa odusevljenjem prica roditeljima o nekom prijatelju koji zivi sam, koji se odvojio od roditelja, I sta se desava? Krece bujica neodobravanja I neslaganja od strane roditelja:

“kakvi su to roditelji koji su mu dozvolili da zivi sam tako mlad”

Ili

“pa da, nije mogao da radi sve I svasta u kuci roditelja pa se zato preselio; I to ti je neki prijatelj, probisvet I olos”

Ili

“lako je njemu kad mu roditelji placaju stan I sve ostalo”

I tako dalje I tako u nedogled. A dete, koliko god mu se svidjala ideja da zivi sam, pocinje da sumnja u to da je sposoban da to I uradi.

>Dete se zaposli u nekoj firmi, jer zeli bolje da zivi I doprinosi budzetu svoje porodice u kojoj zivi. Dolazi kuci sa posla iz dana u dan I deli sa roditeljima ono sto mu se desava na polu, dobro I lose. Svi mi volimo da podelimo sa roditeljima sve sto nam se desava, nadajuci se da cemo dobiti odobravanje naseg misljenja, nasih stavova. A onda dobijemo nesto poput:

“ako sam ja to trpeo, ne moras I ti”

Ili

“ne placaju te oni dovljno da bi ti nekome izigravao potrcka”

Ili

“tako ti je na poslu, svako gleda sebe I gazi I preko mrtvih ako treba”

Ili

“ne moras ti to da trpis, snacicemo se nekako, ovde uvek imas krov nad glavom I sta da jedes”

I tako dalje I tako u nedogled. I tako na milione primera raznih situacija. A dete pocinje da se pita da li je taj posao vredan para koje zaradjuje ili je bolje da sedi kuci I ceka da naidje nesto drugo. Pocinje da sumnja u sebe da nije sposobno da izadje na kraj sa okolnostima na poslu.

I tako sve sto dete pokusa da uradi, svaku ideju koju ima I zeli da sprovede u delo, ne moze, ma koliko ona dobra ili mala ili izvodljiva bila. Ne moze, jer pokusava da bude dobro dete I slusa savete svojih roditelja. A da li su ti saveti dobri po njega, ono o tome ne moze da rasudjuje, jer je nauceno da:”roditelj je uvek u pravu; kad god su mi nesto rekli, na nesto skrenuli paznju, uvek su bili u pravu”. Da li su stvarno?!!!! Da li je iko ikada ista naucio a da pri tom nije prethodo napravio neke greske, neke navodno “pogresne”poteze?!!!

Roditelji toliko zele dobro svom detetu da su postali sebicni I obracaju vise paznje kako ce se postupci deteta odraziti na njih a ne na dete. Toliko se plase da se njihov ustaljeni zivot ne poremeti da dete koce u svakom pokusaju ostvarivanja bilo koje ideje. U tom pokusaju niko nije dobitnik, vec svi gubitnici. Dete odrasta I time ogranicava slobodu roditelja da organizuju svoj zivot onako kako bi voleli. Skim god da zivite, bilo to vase dete ili rodjak ili ko god, vasa sloboda je ogranicena. U ovom slucaju, I sloboda deteta I sloboda roditelja je obranicena – niko nije na dobitku, ili bolje reci, dobitak koji se ostvari nije vredan slobode koja moze da donese boljitak ili bar razvoj. Sve I svi stagniraju. Roditelji stagniraju, ogranicavaju sebe zarad deteta a dete stagnira I ogranicava sebe zarad ljubavi roditelja.

I nije mi zao roditelja, iskreno. Sta kuvas to I jedes. Da zele drugacije, da imaju hrabrosti za drugacije, uradili bi to.

Zao mi je dece. I nemogu ni da ih nazovem decom, jer se to desava odraslim ljudima, ljudima od svoje 20 godine pa na dalje. Pogledajte oko sebe. Koliko te takozvane dece, je procvetalo ili promenilo svoj zivot nakon smrti roditelja?!! Kako god da ga je promenilo, na bolje ili na gore, nebitno- promenilo je nesto, pratilo je sebe, slusalo sebe, ucilo iz svojih postupaka. Pouzdano vam mogu reci iz primera oko sebe da je vecina te takozvane dece, posle smrti roditelja svoj zivot promenila na bolje- prosirila krug prijatelja, nasla adekvatnog partnera, uredila svoj stan ili kucu, nasla bolje zaposlenje, jednom recju- prosperirala. Tu postoji jos jedan razlog tome, ali o tome cu neki drugi put jer je vise povezan sa tim nekim golim okom nevidljivim ravnima zivota.

Uzasava me ova pomisao da deca treba da cekaju da roditelji umru da bi preduzela nesto za sebe; da bi uradila ono sto zele ili vole. I sama sam prosla kroz to, ali srecom, u jednom trenutku sam to kod sebe osvestila I resila da zivim prema svojim standardima a ne prema tome da li ce moji roditelji to odobriti ili ne. Suvise dugo sam zivela potiskujuci svoje zelje kako bih izbegla osudi mojih roditelja. Sve dok mi u jednom uzasnom trenutku rasprave sa ocem u kojoj sam zastupala svoje stavove, nije prosla misao kroz glavu:

“zar svi treba da umru da bih ja zivela kako zelim?”

Na zalost to se I desilo, iako sam ja pocela da se menjam I pre toga.

I sta mi je njihova smrt donela?! Tugu I zalost sto danas nisu zivi da vide kako lepo zivim, sta sam sve uradila I postigla. I donela mi je razne uvide, a najvazniji od njih na koji zelim da vam skrenem posebnu paznju je:

Dok god zivimo sa roditeljima, njihova ljubav nam je dovoljna da nadomesti ljubav partnera I prijatelja, I zbog toga se uljuljkamo u to navodno sigurno gnezda toliko da ni ne marimo ako nemamo partnera ili prijatelje, ma koliko ih zeleli.

To te tuzno! Poznajem bar 10 osoba iz mog okruzenja koje su sada odrasle osobe a gajene u tom kultu prividne sigurnosti. Jos ih je mnogo vise ako pogledam samo moje naselje, moj deo grada. Gomila usamljenih, neispuljenih ljudi, bez svoje primarne porodice ili razvedenih – iz istih razloga, prividne sigurnosti roditeljskog doma. Gomila ljudi koji su tek posle smrti roditelja poceli da rade, da putuju, da se druze, da imaju partnera; drugim recima, da misle na sebe, da prate svoje ideje I razmisljanja, da dozvole sebi da budu sve ono sto mogu I zele da budu.

Zakljucak izvedite sami.

Cmok i sijajte kao zvezda, jer vi i jeste ZVEZDA svog zivota!

Kraj teksta
Share
Sandra

Sandra

Zivotni trener- duhovni ucitelj; konsultantacije za rad na sebi

You may also like...

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.